Vlastimir Vuković
Ukidanje keša ili gubitak sidra
CBM Research, Paper 3, April 2020
Sažetak
Istiskivanje keša u suštini predstavlja ukidanje vladinog novca za javnost. Znamo da taj proces traje od polovine 18 veka i nije ga preokrenuo čak ni zlatni standard, koji je važio samo za banknote. Konačan udarac kešu nije zadao Rat protiv keša, već odbijanje trgovaca da prihvate nacionalnu valutu u banknotama i kovanicama. U društvu bez keša postoji samo privatni novac. Fundamentalan problem je što sa banknotama centralne banke nestaje nerizični novac za javnost, jedini novac stabilne nominalne vrednosti. Bez banknota €10 neće uvek biti €10, £10 neće uvek biti £10, niti $10 uvek $10. Tako nestaje poslednja odbrana od monetarne politike bez ograničenja i korporativnih emitenata novca.
Ključne reči: keš, banknote, vladin novac, privatni novac, prokletstvo keša, rat protiv keša, legal tender status, platni tigrovi.
Dugo potiskivanje vladinog novca
Vladin novac uključuje kovanice i novac centralne banke, jer je i ovaj drugi ultimativno vladin. Pošto je depozitni novac centralne banke nedostupan javnosti, očigledno je da vladin novac za javnost čine kovanice i banknote, odnosno keš. Zato istiskivanje keša u suštini predstavlja ukidanje vladinog novca.1
Taj proces se odvija od polovine 18 veka, kada su Londonski bankari zaključili da emisija banknota nije tako isplativa kao biznis sa depozitnim novcem na računu. Potiskivanje keša nisu zaustavile ni visoke denominacije banknota (minimum £10 do £1.000), koje su bile namenjene biznismenima i bogatim pojedincima. Jednostavno, depozitni novac na računima bio je superiorniji za veleprodajna plaćanja. Snižavanje apoena banknota tokom 19 veka nije usporilo ovaj proces, već je samo doprinelo sve manjoj upotrebi kovanica u svakodnevnim maloprodajnim plaćanjima.
Naizgled paradoksalno, trend potiskivanja keša nije izmenio čak ni zlatni standard, koji je važio za banknote u većini zemalja Evrope i sveta, ali ne i za depozite domaćinstava i firmi kod komercijalnih banaka? Istovremeno, konvertibilnost bankarskoh depozita u banknote pre 1930-ih nije bila osigurana od strane vlade, već je zavisila od likvidnosti i solventnosti banke kod koje depozit položen. Objašnjenje se krije u efikasnosti veleprodajnih plaćanja sa računa na račun i kamatnim prihodima na depozite.
Finalni egzodus
Konačni egzodus keša i iz maloprodajnih plaćanja započeo je uvođenjem platnih kartica (debitnih i kreditnih), a zatim bankomata i PoS terminala. Razumljivo je široko prihvatanje ovih inovacija od strane većine korisnika novca – platne usluge su bile olakšane, a njihov novac na računima u bankama bio je at par konvertibilan u banknote.
Tokom protekle decenije, sa uvođenjem beskontaktnih plaćanja karticama i smart telefonima, keš je postao out, a njegov status zakonskog sredstva plaćanja (legal tender) običan mit. Ekonomija bez keša ignoriše banknote, tj. vladin novac. „Kada ljudi naiđu na bezgotovinski restoran, kafić ili pab, nemaju pravo da koriste keš u UK, a prihvatanje keša određuje strana koja prihvata uslugu“.2
Bilo bi interesantno videti da li bi Vlada Britanije ili Banka Engleske reagovali da strana koja nudi uslugu istakne da prima samo evro, bitcoin ili Libru? Slična je situacija u Njujorku i brojnim drugim gradovima širom sveta. Najapsurdnije je u Stokholmu, gde krune u banknotama ne prima gotovo niko, sem centralne Riksbanke i bolnica prinudno (videti Kako nestaje novac).
Centralne banke će nastaviti da obezbeđuju keš sve dok ga i poslednji kafić, restoran ili pab budu prihvatali! Pred pretećom Covid 19 pandemijom većina njih je to ponovo potvrdila, među prvima Banka Engleske: „Obezbeđivanje sigurnog fizičkog keša deo je naše misije. Banka je jasno dala do znanja da je posvećena nastavku proizvodnje keša sve dok ga ljudi žele koristiti. (…) Prihvatljivost podrazumeva ne samo da banke distribuiraju keš. Takođe je neophodno da trgovci prihvate keš“.3 Samo nekoliko dana ranije, 19. februara, BBC News je aktuelnu situaciju prikazao u izveštaju pod naslovom Keš sistem UK „može propasti bez novih zakona“.4
Tako se pokazalo da prihvatanje nacionalne valute u banknotama i kovanicama ne zavisi od njihovog statusa zakonskog sredstva plaćanja, vlade i centralne banke, već od trgovaca i njihove politike plaćanja. Gotovo isti pravni okvir imaju i SAD. „Privatna preduzeća su slobodna da razviju sopstvenu politiku da li prihvataju keš ili ne, osim ako postoji državni zakon koji kaže drugačije”.5
Tokom globalnog egzodusa keša iz platnog sistema i ekonomije organizovana su i dva simbolična suđenja kešu, 2015. u Cirihu i 2019. u Frankfurtu. Glavni organizator bio je SUERF – The European Money and Finance Forum, očigledno vođen dobrom namerom da se pitanje sudbine keša iznese na jedan provokativan način i obuhvatno razmotri. Zbog sučeljavanja pro i kontra argumenata autora u ulogama svedoka tužilaštva i svedoka odbrane, kao i burnih događanja između 2015. i 2019, korisno je videti zaključke ove dve konferencije.
Keš na sudu
Na prvoj konferenciji, novembra 2015, simultano su iznošene optužbe i dokazi u korist keša. „Keš je optužen za tri greha: prvo, keš je neefikasan i skup za korišćenje i društvu bi bilo bolje bez njega; drugo, promoviše kriminal i olakšava pranje novca i utaju poreza; treće, čini negativne nominalne kamatne stope neizvodljivim”.6
Među glavnim argumentima u odbranu keša navođeno je brzo i lako korišćenje, privatnost, anonimnost, prevencija ekstremnih kamatnih stopa centralne banke, senjoraža pripada državi itd. Većina argumenata odbrane predstavljala je antinome optužbi, a navođeni su i drugi benefiti keša. „Keš pruža osiguranje od veoma loših ishoda, kao što su ekonomske krize, hiperinflacija ili kvar kompjuterskih ili električnih mreža. Troškovi keša se zato mogu posmatrati kao premija osiguranja“.7
Na konferenciji Keš na sudu održanoj maja 2019, broj optužbi na račun keša je smanjen, a u prvi plan je istaknuta njegova neefikasnost u plaćanjima. Glavne optužbe sažete su naslovu izlaganja jednog od svedoka tužilaštva: „Keš – neefikasno i zastarelo sredstvo plaćanja“. 8 Dokazi i argumenti u korist keša ponovo su prevagnuli nad optužbama, čak i u domenu kriminala i terorizma.9 Posebno je istaknuto da opipljiva priroda keša doprinosi slobodi i autonomiji članova društva, omogućavajući život van mreže“.10
Između ove dve konferencije pojavila se monografija Keneta Rogofa ubitačnog naslova – Prokletstvo keša, i još ubitačnijeg sadržaja. Težina iznetih optužbi na račun banknota (autor podržava kovanice, pod uslovom da su zlatne) iziskuje poseban osvrt pre razmatranja rata protiv keša, koji on zdušno podstiče i opravdava.
Prokletstvo keša
Autor je od samog početka kontradiktoran. Posvetio je čitavu monografiju sporednoj temi – „Zaista, većina istraživača i profesora naginje razmišljanju o fizičkoj papirnoj valuti kao irelevantnoj sporednoj stvari u današnjem svetu high-tech bankarstva i finansija“ (Predgovor). Tri sastavna dela otkrivaju preferencije i intencije autora – Deo I: Tamna strana papirne valute; Deo II: Negativne kamatne stope; i Deo III: Međunarodne dimenzije i digitalne valute.
Na prvoj stranici Tamne strane, nakon spominjanja Geteovog Fausta, izneta je monstruozna konstrukcija: „Gete, koji je pisao početko 19. veka, ako ništa drugo, bio je pronicljiv. Bez papirnog novca možda ne bi bilo nemačke hiperinflacije, a možda ni Drugog svetskog rata“.11 Gete je bio upoznat sa fijaskom Džona Loa, čitao je Adam Smita i Henrija Torntona (čak je preradio nemačku recenziju Torntonovog Papirnog kredita),12 ali nije bio tako dalekovid da predvidi svetski rat izazvan hiperinflacijom banknota, koje Rogof podrugljivo naziva papirni novac. Naprotiv, upravo su banknote omogućile Nemačkoj da značajan deo svojih obaveza po osnovu reparacija za Prvi svetski rat spali u vatri hiperinflacije, a građanima da odbace bezvredan papir centralne Rajhsbanke. Gete nije uspeo čak ni svoje Nemce da ubedi u prokletstvo keša, jer oni spadaju među najveće privrženike banknota. Na kraju, povezivanje Drugog svetskog rata sa banknotama predstavlja ruganje ovom najtragičnijem događaju u ljudskoj istoriji.
Nepouzdanost najstarijeg oblika keša – kovanica, Rogof je ilustrovao njegovim obezvređivanjem u vreme opadanja Rimskog carstva. „U Rimu, obezvređivanje kovanica proizvelo je kumulativnu inflaciju od 19.000% u periodu 151-301 AD, periodu velikih pobuna i kuge“ (str. 19). Naizgled strašna inflacija tokom 150 godina je svega 3.6% godišnje, što je za mnoge razvijene zemlje, pa i
Veliku Britaniju i Sjedinjene Države, bio nedostižan prosek od 1960s do 1990s. Efekte kuge možemo i sami procenjivati iz naše COVID perspektive. Tako je autor bez osnova oklevetao monetarnu politiku antičkog Rima. Selected peak debasement years for European coinage, 1300- 1812 (str. 20) sadrže sličnu grešku, jer su ti pikovi kumulativ višedecenijskog obezvređivanja. Svođenje na prosečne godišnje stope rasta cena pokazalo bi stvarnu dinamiku obezvređivanja.
Uprkos prokletstvu, Rogof ne spori značaj „papirnog novca“ za nezavisnost svoje zemlje: „Papirna valuta takođe je igrala veliku ulogu u Američkom ratu za nezavisnost od 1775. do 1783, finansirajući daleko najveći deo rashoda kolonista“ (str. 27). Upitno je da li su kolonisti ovaj „papir“ doživljavali kao novac ili ratne obveznice, ali bi autor morao da prizna da ni jedan drugi metod emisije novca ne bi mogao tako da pomogne nezavisnosti njegovih predaka.
Posle iscrpne elaboracije svih zala i nesreća koje je izazvao „papirni novac”, Rogoff predlaže najlukaviji Plan za postepeno ukidanje papirne valute. Negov predlog se zasniva na tri vodeća principa: prvo, otežati angažovanje u anonimnim transakcijama koje se ne mogu pratiti; drugo, brzina tranzicije treba da bude spora; i treće, siromašnim i nebankiranim (unbanked) pojedincima dati besplatan pristup osnovnim debitnim računima, a možda i osnovnim smart telefonima“.13 Ključni Rogofov previd u predlogu za stvaranje total banked regime je neposlušnost siromašnih i nebankiranih individua, koje mogu odbiti da koriste besplatne bazne debitne račune i bazne smartfone. Zato bi ovaj promoter društvenog inženjeringa, dostojnog svakog totalitarnog režima, morao da razmisli o obaveznim bazičnim čipovanjima (basic chips) za siromašne i nebankirane pojedince
Izneti predlozi za postepeno ukidanje većeg dela papirne valute nisu doprineli željenom potiskivanju keša, za razliku od fluidnosti legal tender statusa banknota, koju autor nije registrovao kao mogućnost brzog dekeširanja.
Ubrzani egzodus keša širom sveta tokom druge polovine 2010-ih, bio je ipak suviše spor za interese bankarskog sektora i mnogih nebankarskih kompanija i institucija.. Pod parolom finansijskog uključivanja svih građana (videti: G-20 – High-level Principles of Digital Financial Inclusion, septembar 2016) i stvaranja bezgotovinskog društva udružile su se vlade i industrija plaćanja. „Vlade, banke i kartičari dele cilj: eliminisati keš“,14 potvrđuju istraživači najveće nemačke banke. Zato je morao biti objavljen globalni rat protiv keša.
Rat protiv keša
Relativno obuhvatnu definiciju ovog rata i njegovih ciljeva prezentovao je Lorens Vajt – „Rat protiv keša se odnosi na skup politika u Sjedinjenim Državama i širom sveta, koje koriste moć vladinih agencija da suzbiju upotrebu papirne valute. Glavni cilj je prebaciti transakcije na kreditne kartice i račune u bankama koji ostavljaju elektronski trag podataka za sprovođenje zakona i poreske vlasti. Sekundarni cilj je povećati troškove skladištenja keša kako bi se centralnoj banci omogućilo da nominalne kamatne stope gura ispod nule“.15
Vladine agencije uključuju Fed, Trezor, FDIC i druge javne institucije čije odluke direktno ili indirektno utiču na korišćenje keša, tj. U.S. dolarskih banknota i kovanica. Slične vladine institucije u većini drugih zemalja takođe su angažovane u eliminisanju keša. Ipak, vladin sektor nije jedini mobilisan protiv keša. Snažnu podršku „ratnim“ naporima vlade pružaju banke i druge finansijske institucije, kao i mnoge konsalting kompanije, univerziteti, istraživački instituti, društvene mreže, neprofitne fondacije i mnogobrojna povezana lica.
Ostavljanje elektronskog traga podataka za sprovođenje zakona i poreske vlasti jeste bitan cilj rata, ali ne i primaran. Primaran i krajnji cilj je ukidanje vladinog novca i transfer moći emitovanja novca sa javnog sektora na privatni. Zato je eliminacija banknota samo taktička meta, dok su rezerve centralne banke strateška meta. Javnost nikada nije sasvim razumela prirodu rezervi, pa će one biti mnogo lakše za preuzimanje pod velom javno-PRIVATNOG partnerstva. Naravno, pre toga je neophodno ukinuti banknote i kovanice, kao dokaze prvobitne emisione moći.
U tom smislu, keš predstavlja kolateralnu štetu, pa ga privatni sektor u budućnosti može re-izdati u obliku digitalnih nota i kovanica.
Ukidanje sopstvenog proizvoda podržavaju i mnogi centralni bankari, navodeći njihovu tehnološku zastarelost, kojoj do skora nisu posvećivali pažnju. Verovatno je to jedinstven slučaj u ekonomskoj istoriji da se monopolista zalaže za ukidanje svog monopola u korist tehnološki naprednijih konkurenata. Apsurdno, ali su u odbranu keša od napada centralnih bankara stali pobornici slobodnog bankarstva, valutne konkurencije i novog privatnog novca! Među njima, jedan od najsrčanijih branilaca keša je Kevin Daud.
„Jedan od najznačajnijih pomaka u ekonomskoj politici poslednjih godina bila je postepena eskalacija vladinog rata protiv keša. (…) Ukidanje keša preti da uništi ono što je ostalo od naše privatnosti i naše slobode. (…) Jednostavno, rat Vlade protiv keša je rat države protiv nas. (…) Endi Hejlden, glavni ekonomista Banke Engleske, najavio je da se i on zalaže za ukidanje keša“.16
Politička taktika uključuje razne restrikcije i obaveze monitoringa koje otežavaju držanje keša, suzbijaju keš transakcije i poskupljuju njegovo korišćenje.17 Međutim, sve ove taktike ne bi mogle da istisnu keš, kao što će ga eliminisati efermni legal tender status. Napred spomenuta sloboda trgovaca da utvrđuju svoju politiku plaćanja vodi ubrzanom nestajanju banknota i kovanica.
Ishod rata
Na kraju rata trgovci će nas uvesti u društvo bez keša. Na pitanje kakvo je to društvo, Centralna banka Švedske je već dala odgovor. „U društvu bez keša ograničena grupa finansijskih korporacija ima pristup nerizičnom novcu centralne banke. Šira javnost – ne“.18 Presecanjem pristupa javnosti novcac centralne banke bi izgubio svojstvo nerizičnosti, dok bi rezerve zadržale pojavni oblik privatnog novca banaka. Ubrzo nakon toga sledilo bi javno-privatno preuzimanja emisije rezervi, koje bi činile celokupan bazni novac (bez keša). Globalne platne korporacije, ohrabrene već ostvarenom kontrolom platnog sistema, nemaju razloda da budu suzdržane u posezanju za moći
emisije novca. Monetarni suverenitet, zaturen u tumačenjima legal tender statusa, bio bi zamenjen suverenitetom korporativnih emitenata rezervi, tj. novca.
Javno-privatna emisija rezervi predstavljaće uvod u ukidanje centralne banke i isključivo privatnu emisiju baznog novca. Vladi bi preostala funkcija osiguranja depozita novcem poreskih obveznika, tj. našim novcem, dok bi regulaciju i nadzor vršile nezavisne agencije, nastale izdvajanjem iz nekadašnje centralne banke. „U društvu bez keša, finansijska kriza bi mogla nastati u situaciji gde postoji samo privatni novac“ (Riksbank, Inicijativa, str. 8). Funkciju zajmodavca zadnje instance morali bi da preuzmu novi gospodari emisije novca, jer je ona neodvojiva od emisione moći, ali teško spojiva sa njihovim privatnim interesima.
Nespojivost emisione moći i privatnih interesa korporativnih emitenata novca ultimativno ograničava izvodljivost napred skiciranog projekta novog monetarnog poretka. Pretendenti na suvereno pravo emitovanja novca su iste one privatne banke koje su svojom poslovnom politikom izazivale mnogobrojne finansijske i ekonomske krize. Preobražajem iz platnih posrednika u emitente novca neće nestati genetska ranjivost banaka i platnih provajdera. Emitent novca po definiciji ne može biti nelikvidan, ali može obezvrediti sopstveni proizvod. Formalno određivanje obračunske jedinice od strane vlade neće otkloniti ovu opasnost – korporativno emitovanje novca neizbežno će voditi monetarnom haosu.
Novi monetarni poredak bezgotovinske ekonomije ima i konstrukcionu grešku u statičkom proračunu. Ta greška je upravo ukidanje keša, koji garantuje stabilnu nominalnu vrednost novca. Bez stabilne nominalne vrednosti gube se dve fundamentalne funkcije novca – obračunske jedinice i mere vrednosti. Ova konstrukciona greška srušiće planirani monetarni sistem nedugo nakon ukidanja novca centralne banke za javnost. Na kraju, ukidanje keša pokazaće se kao pirova pobeda anti-keš armade.
Gubitak sidra
Banknote su nominalno sidro ekonomije zbog stabilne denominacije, tj. nepromenljivosti apoenske vrednosti. Sa ovim sidrom su vezane nominalne cene dobara i imovine i relativni odnosi cena, kao preduslov funkcionisanja robnih i finansijskih tržišta. Nominalna izvesnost faktorskih dohodaka (plata, profita, renti, kamata, dividendi) pretpostavka je svih naših odluka o proizvodnji, prodaji, potrošnji, štednji, kreditima i investicijama. Bez banknota kao sidra neminovno se gubi izvesnost nominalnih vrednosti u ekonomiji.
Zbog svoje nominalnosti i transferibilnosti banknote imaju još jedno jedinstveno svojstvo – disciplinuju banke i druge finansijske posrednike, pa i svog emitenta – centralnu banku. Od svih oblika novca, banknote možemo najbrže povući i najlakše ih se osloboditi, jasno signalizirajući njihovim emitentima i depozitarima koliko im verujemo. U ekonomiji bez keša ne možemo povući novac iz banke, možemo samo promeniti banku!!!
Neposredno poravnanje je takođe odlika banknota koja ih izdvaja od drugih sredstava plaćanja, koja su disfunkcionalna bez platnih provajdera, odnosno posrednika. „Banknota je platni instrument kojim se može postići najviša finalnost poravnanja“.19 Očigledno je ova najviša finalnost poravnanja razlog zašto, po rečima Miltona Fridmana i Ane Švarc, „nema pritiska banaka ili drugih grupa da se dobije ta privilegija“.20
Pored svih već nabrojanih prednosti, koje prozilaze iz oblika banknota i kredibiliteta njihovog emitenta, centralne banke, postoje i neki preduslovi koji su tokom vremena potpuno zanemareni. Na njih nas mogu podsetiti zaključci Švedskog Istražnog komiteta iz 1881: „Istraživanje je utvrdilo tri glavna razloga za monopol nad banknotama: 1) banknote bi trebale biti potpuno nerizične, 2) banknote se moraju emitovati bez kratkoročnog profitnog motiva, i 3) prihodi od emisije banknota potrebni su za finansiranje funkcija centralne banke u društvu, tako da ne mora delovati prema profitnom motivu“. (Riksbanka, Inicijativa, str. 9). Citirani stari zaključci jasno nam ukazuju da izuzetnost banknota podrazumeva odsustvo kratkoročnog profitnog motiva i privatne emisione dobiti, odnosno senjoraže.
Ponovno uvođenje zlatnog standarda, koje ne isključuje ni Kenet Rogof, takođe je nemoguće bez banknota. Jedini oblik novca koji je nosio zlatni standard bile su upravo banknote. Ideje o zlatnim kovanicama i zlatnim sertifikatima kao sredstvima plaćanja nesprovodljive su u praksi.
Pozivanje na troškove keš plaćanja u sektoru maloprodaje nije osnovano, jer podaci pokazuju njegovu konkurentnost u odnosu na druga sredstva plaćanja.21 Naravno, sa produženim istiskivanjem iz svakodnevnih plaćanja keš će postati troškovno nekonkurentan.
Uprkos svim izuzetnim odlikama banknote nestaju, a sa njima nestaje ne samo fizički novac centralne banke, već i nerizični vladin novac za javnost. Decenijama tehnološki zanemarivan od svojih emitenata, neprihvaćeni legal tender, bez naslednika u vidu digitalni banknota centralne banke, ovaj autentični novac nema šanse da opstane na tržištu plaćanja. Tako se dragoceno nasleđe Ser Roberta Pila nepovratno gubi u današnjem svetu, u kome je proterivanje keša postalo znak progresa, a najuspešniji se ističu kao primer za ugled. „Grupa „platnih tigrova“ u nastajanju takođe je posebno brzo napredovala – Poljska, Gana, Malavi i Ruanda. Ruanda ima za cilj da postane ekonomija bez keša do 1924“.22
Naravno da tehnološki superiorne metode plaćanja nepovratno istiskuju tradicionalne banknote. Većina potrošača i trgovaca sa pravom želi da koristi ta najefikasnija sredstva. Fundamentalan problem je što sa banknotama nestaje nerizični novac za javnost, jedini novac stabilne nominalne vrednosti. Bez banknota €10 neće uvek biti €10, £10 neće uvek biti £10, niti $10 uvek $10. Tako nestaje poslednja odbrana od monetarne politike bez ograničenja i korporativnih emitenata novca.
____________________
[1] The term government money is more precise and modern than sovereign money, but not exclusive.
[2] Access to Cash Review, Final Report, London, March 2019, p. 86.
[3] John Cunliffe, Deputy Governor (2020), It’s time to talk about money, Speech, 28 February 2020, p.6, 7.
[4] U.S. Department of the Treasury – Legal Tender Status (Resource Center).
[5] Aleksander Berentsen and Fabian Schar (2016), The fallacy of a cashless society, In: Cash on Trial, SUERF Conference Proceedings 2016/1, February 2016, p. 14.
[6] Christian Beer et al (2015), Cash on Trial, Findings from a conference, SUERF.
[7] McKinsey&Company (2019), Cash – an inefficient and outdated means of payment, Witnesses for the Prosecution, Cash on Trial Mk II, SUERF Conference, 20 May 2019.
[8] Frederich Schneider (2019), Restricting or abolishing cash: An effective instrument for eliminating the shadow economy, corruption and terrorism? In: Urs Birchler et al (eds.), Cash on Trial Mk II, Conference Proceedings 2019/1, SUERF, p. 53-66.
[9] Morten Bech and Amber Wadsworth (2019), What is money? Comparing cash and central bank digital currencies, In: Urs Birchler et al (eds.), Cash on Trial Mk II, Conference Proceedings 2019/1, SUERF, p. 24-31.
[10] Kenneth Rogoff (2016), The Curse of Cash, Princeton University Press, p. 15.
[11] Hans Binswanger (1994), Money and magic: a critique of the modern economy in the light of Goethe’s “Faust”, The University of Chicago Press.
[12] ‘The proposal here is driven by three guiding principles. First, the ultimate goal is to make it more difficult to engage in anonymous untraceable transactions repeatedly and on a large scale. … Second, the speed of transition needs to be slow, stretching changes out over at least 10-15 years. Gradualism helps avoid excessive disruption and gives institutions and individuals time to adapt. (p. 92) Third, it is essential that poor and unbanked individuals have access to free basic debit accounts (or the future equivalent), and possibly also basic smartphones, as several countries have already done or are contemplating.’ (p. 93). (Kenneth Rogoff (2016), The Curse of Cash).
[13] Marion Laboure (2019), Cryptocurrencies: the 21st century cash, Imagine 2030, Konzept # 17, Deutsche Bank Research, December 2019, p. 58.
[14] Lawrence White (2018), The Course of the War on Cash, Cato Journal, Vol. 38, No. 2, p. 477.
[15] Kevin Dowd (2017), Killing the cash cow: Why Andy Haldane is wrong about demonetisation, Briefing Paper, Adam Smith Institute, London, April 2017, p. 1.
[16] ‘The main policy tactics in the war on cash are currently four: 1. Abolishing high-denomination banknotes. 2. Place a maximum legal value on cash payments. 3. Require declarations from any party carrying a cash amount above a specified value across the national border. 4. Require banks to report to authorities any cash deposits or withdrawals in amounts above (or suspiciously near) a specified value.’ Lawrence White (2018), The Course of the War on Cash, p. 478-9.
[17] Sveriges Riksbank (2019), Petition to the Riksdag – The state’s role on the payment market, Summary, p. 9.
[18] Wataru Takahashi (ed.) (2012), Functions and Operations of the Bank of Japan, Institute for Monetary and Economic Studies, Bank of Japan, p. 55.
[19] ‘While we therefore see no reason currently to prohibit banks from issuing hand-to-hand currency, there is no pressure by banks or other groups to gain that privilege.’ Milton Friedman and Anna Schwartz (1987), Has Government Any Role in Money, In: Anna Schwartz (ed.), Money in Historical Perspective, NBER & University of Chicago Press.
[20] ‘As a result of the low fixed costs, cash payments up to an average payment amount of just under €20 are the most cost-efficiency for the retail sector.’ Deutsche Bundesbank (2019), The costs of payment methods in the retail sector, Monthly Report, June 2019, p. 107.
[21] Markus Massi et al. (2019), How Cashless Payments Help Economies Grow, BCG: Boston Consulting Group, May 28, 2019.